Point zero

Jedna učiteljica jednog treceg razreda podelila je roditeljima svojih učenika, na poslednjem roditeljskom sastanku, kratku priču odštampanu na lepom roze papiru. Priča ide ovako:

JEDNA MALA PRIČA . . .

Devojka je čekala avion u čekaonici jednog velikog aerodroma. Trebalo je dugo da čeka i odlučila je da kupi knjigu kako bi joj vreme brže prošlo. Uz knjigu kupila je i paketić keksa.
Sela je u VIP čekaonicu kako je niko ne bi uznemiravao.
Kraj nje je bila stolica s keksom, a s druge jedan gospodin koji je čitao novine. Kad je ona počela uzimati kekse i gospodin je uzeo jedan. Ona se šokirala, ali ništa nije rekla i nastavila je da čita knjigu. U sebi je pomislila: "Ma gledaj ti ovo, da samo imam malo više hrabrosti, do sada bih ga već udarila..."
Svaki put kad je ona uzimala jedan keks, čovek pored nje, ne obazirući se ni na šta, uzimao je isto tako jedan. Nastavili su tako dok nije ostao samo jedan u paketu i devojka pomisli: "Baš me zanima šta će sad napraviti!!!"
Čovek uze posljednji keks i podeli ga na dvoje! “Ovo je zaista previše”, uzdahnula je šokirana, uzela svoje stvari, knjigu, torbu i otišla prema izlazu iz čekaonice.
Kad se osetila malo bolje, nakon što ju je prošao bes, sela je na mesto gde nije bilo nikoga kako bi izbegla neke druge neprijatne dogadjaje. Zatvorila je knjigu i otvorila torbu da je ubaci u nju. U tom trenutku ugleda paketić keksa još uvek netaknut! Postide se kao kradljivac i tek tada shvati da je keks, isti kao njen, bio od gospodina koji je sedeo pored nje, ali koji je, bez šokiranja, nervoze ili prepotencije, podelio i svoj posljednji komad s njom, totalno suprotno od nje, kojoj su bili povredjeni ponos i osećanja.

Verujem da mnogi od vas znaju ovu priču. Verovatno je i neki od tih roditelja, takođe, već to negde čuo, ali učiteljica uči svoje đake, a roditelje im podseća da je lepota u davanju i deljenju.

Slažete li se da smo postali sebični, halavi, oholi, bahati, besni, neosetljivi na tuđe brige i muke...? Kao pojedinci i kao društvo u celini. Svako od nas ima dovoljno svojih problema. To je fakat. Međutim, život bi nam svima bio obojen posebnim bojama, ukoliko bismo stekli naviku da osluškujemo druge, da pomayemo, da uputimo lepu reč u znak podrške. Lepota je, zaista, u davanju. Bilo materijalnom ili duhovnom.Davanje obogaćuje i onoga koji prima i onoga koji daje...

Znam, sve je to nama poznato. Ali smo zaboravili... Zato pozdravljam trud učiteljice koja na kraju priče svojeručno poručuje: „Sačuvajmo pozitivne misli.“ I vratimo osmeh na naša lica, dodao bih.

Umesto post scriptuma:

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Opet o nesebičnom davanju... #tweetupSO spojio lepo i korisno
• Pokojni premijer se u grobu prevrće
• Miroslav Antić
• Zasto smo sve sebicniji?

• Dogadjaju [1]
• Internet [1]
• Generalna [3]
• Ljudi [3]
• Ekologija [3]
• Život [4]
• Poezija [1]
• Politika [1]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom